Početkom 2007. godine razgovarao sam s Marijom Majetić iz Gospića. Bila je svjedok mnogih zbivanja iz vremena II. svjetskog rata, inteligentna i razgovorljiva starica. Rođena je 1923. u Smiljanu. Dio II. svjetskog rata provela je u Gospiću, da bi se koncem 1943. preselila u Karlovac gdje je njezin suprug Marko bio u ustaškim postrojbama NDH.
„-Kad se ’45. vidilo da je sve gotovo krenuli smo moj muž Marko, sin Tomislav od dvi godine i ja prema Sloveniju. Do Zagreba kamionom, a dalje pišice. Ja sam bila trudna s Ankicom. Marko nije htio skinuti uniformu jer se nadao da će, ako ga zarobe, bit pošteđen jer je bio obični vojnik, ustaša koji nikom zla nije nanio. Kod jednog sela u Kočevju su nas presreli partizani i zapucali. Bježali smo kroz šumu, a dosta je žena i dice tada pobijeno. Ranjeni su zapomagali i molili za milost. Milosti nije bilo i samo su se onda čuli mnogi pucnji, pa onda tišina. Išli smo cilu noć i dan. Tili smo se predat Saveznicima. Tad sam prvi put čula za Bleiburg. Onda je Marko reka’ da se sklonimo u jedan šumarak pored potoka. On je tija otić naprid i vidit more li se dalje. Tad sam ga vidila zadnji put. U sebe sam imala mali komad kruva i slanine. Tome je stalno plakao, a ja ga utišavala da nas ne čuju partizani. Svako malo čuli smo kamione i pucnje. Nisam imala kud nego polako nazad. Išli smo uvik prid zoru. Ne znam ime sela u kojem sam naišla na jednu ženu kako čuva blago. Molila sam je malo kruva. Dala nam je komad kruva i palente. Rekla mi je da crveni ubijaju i žene i dicu jer im samo smetaju. Imala sam od dokumenata samo legtimaciju za kretanje po Karlovcu. Kada smo stigli u Zagreb javila sam se prvom partizanu kojeg smo sreli. Uputio nas je do kancelarije da mi dadu objavu za put u Gospić. Ispitivali su me, a ja nisam smila reć da je moj Marko ustaša, nego da sam partizanska udovica koja je bila kod rodbine u Karlovcu. U Gospiću su me odmah priveli i saslušavali. Nisu imali papira o Marku pa su me pustili. Živila sam u Smiljanu kod svojih i rodila Ankicu. Onda su drugovi saznali da sam žena ustaše. Odveli su me u zatvor početkom 1946. Tukli su me i ispitivali di mi je Marko, jesam li ja koga ubila i što sam radila u ratu. Najgori je bio jedan drug Dušan i drugarica nadimka Roja. Ćelije su bile pune. Svakoga dana isto: udarci, uvrede, pljuvanje i prijetnje smrću. Majko Božja, što su nam sve radili! Neke žene koje su bile sa mnom su odvedene i nikada ih više niko nije vidio. Nisam ih poznavala. Sićam se jedne Ivke i Josipe. Bile su od Otočca i Brinja. Onda su doveli tri časne sestre. Svaki su ih dan ispitivali.
-Evo smo vam doveli popovske kurvetine-vikala je jedna partizanka u pratnji druga.
Sestra Žarka je bila posebna. Vraćala se sa svakog ispitivanja krvava i natečena. Bila je to najmirnija žena koju sam srela u životu. Kad bi je pitale što su joj radili, samo se osmjehnula i odmahnula glavom. Uvik je odgovarala isto:
-Tuku me, pljuju po meni, vrijeđaju i najgore što čine-psuju mi Boga! Govore da sam ja ubijala ranjenike. Ja sam samo pomagala ranjenike svih vojski. Nisam kriva i oni to znaju-govorila je skoro svaki put kad bi je vratili u ćeliju.
Kad bismo pozaspale samo smo kroz san mogle čuti tihe molitve časnih sestara i crkvene pjesme. Nije se smjelo to glasno čuti jer bi odmah dotrčale drugarice i lupale nogom u vrata, psujući nam majku ustašku. A na časne sestre su bile posebno ljute. Kad bi neku odvodili na ispitivanja obavezno bi ih udarili kundakom pod rebra. Bez razloga. Da se zna koje tu gazda. Hrana nam je bila loša i oskudna. Uvik neka posna juva. Sve su žene smršavile. Što od hrane, što od batina. A kad bi nam davale vodu nekol’ko su puta drugarice pred nama pljunule u kantu iz koje smo sve pile.I smijale se tome! Bilo nam je hladno pa bi se po noći sćućurile jedna uz drugu da se utoplimo. Čule smo razgovore čuvara da su već umorni od ubijanja, al’ da se to mora izvršit’ za narod, Tita i partiju.
Časna sestra Žarka Ivasić nije se nikad ni na što požalila. Jedna je časna svako malo plakala jer su ih sve tukli. Ali sestra Žarka ne. Mirna, pokorna Bogu i ljudevna prema nama drugim zatvorenicama. Stalno je govorila da ćemo sve mi biti puštene jer nikome nismo činile zla. Uvik bi započimala molitvu, ili bi prva počela pivat’. Ulivala nam je snagu, a meni govorila da se ne bojim i da ću uskoro zagrlit svoju dicu. Tako je i bilo. Na zauzimanje Frane Zorića, partizana iz Smiljana, mene su pustili kući. Prije toga su me doveli pred jednog oficira. Zvao se Marko, ko i moj pokojni. Govorio mi je da nikome nikad ne smin reć’ što sam vidila, ili čula jer će me „pozobati noć“. Na suđenje časnim sestrama nisam išla. Imala sam malu dicu. A čula sam da su ih tukli i na suđenju, oni što su se tili prikazat’ k’o veliki komunisti. A stražari tobože nisu mogli nikog obuzdat’. Znam da je časna sestra Žarka završila u bolnici zbog teških batina. Puno je patila, al’ nikad nije poklekla nit’ priznala krivnju. Na takve su drugovi bili posebno ljuti i uvik govorili da će morat’ radit’ „vaspitna palica“ dok ne priznaju! Sestru Žarku su osudili na smrt višanjem, a druge dvi časne na streljanje. Pa su onda „smilovali“ i časnu Žarku osudili na streljanje, a dvi časne na po 20 godina teške robije.
Gospićom i okolicom se u petom misecu pronio glas da je časna sestra Žarka Ivasić streljana. Tila sam joj zapalit’ sviću, al se tad još nije ni znalo di je pokopana. A kad smo svi doznali di ona jadna počiva pazilo se ‘ko joj ide na grob. Nakon nekoliko godina uređen je njezin grob i ja sam joj zapalila sviću. To se dugo moralo radit’ samo da te niko ne vidi. Ja sam tad radila ko pomoćna kuharica u hotelu „Europa“ i da me ‘ko od drugova vidio da joj palim sviću odma’ bi me prebili i dali mi otkaz. Nedaleko od groba sestre Žarke dugo je vrimena uvik bio neko od crvenih u blizu, na straži da vidi ko će joj doć’ na grob i upalit sviću.Većina Gospićana nikad nije vidila sestru Žarku, al’ su svi znali za njezinu hrabrost i odanost Crkvi i Bogu. Kad sam tila platit’ misu za svog Marka, onda smo mu morali izmislit neko drugo prezime, samo ne Majetić. U crkvi je uvik sidio neki drug ili drugarica i bilježio što se govori i ‘ko ide u crkvu, što nam velečasni divani. Znam da su neki domaći naručili svetu misu za sestru Žarku. Velečasni je rekao da se molimo za dušu pokojne bake Ivke, il’ bi izmislio neko drugo ime!!! Nije se smilo spominjati one koje su partizani pobili. Posebno ne časnu sestru Žarku Ivasić. Onda su iza ’50. ih godina malo olabavili strogost pa je na grobu sestre Žerke uvik gorila svića. Hrabra i dobra duša je bila, a zlotvori je ubiše samo da pokažu kako je Crkva veliko zlo! U godinama posli rata nismo smili slavit Božić ni Uskrs, ni imendane… Kad bi se mi vjernice tih dana sretale na ulici tobože smo se rukovale i poljubile k’o da se dugo nismo vidile. A jedna bi drugoj prišapnula “sreatn ti Božić ili Uskrs“. Ni dicu nisam smila učit o tome dok su bila manja. Da ne kažu to di vani, pred nekim ko to ne smi čut’. Tek kad su porasli smila sam im reć da su Hrvati, da su katolici i da moraju to poštivat. Oni kao omladinci nisu smili u crkvu. Da ih ne izbace iz škole. Ja sam uvik išla u crkvu pa zato nisam mogla bit nego peračica suđa i pomoćna kuharica, a šefovale su mi nepismene pravoslavne drugarice. A i znalo se da mi je muž bio u ustašama.
I još ću ti nešto reć’. Ja pamtim pukovnika Delka Bogdanića, zapovjednika obrane Gospića. Imao je na leđima veliku fleku (madež) na desnom pleću do ramena. Volio je ujutro gimansticirat’ ispred svoje kuće (današnja veterinarska stanica Gospić, op. a) pa sam ga viđala golog do pasa. Kad su ga partizani ubili u Kosinju , il’ se sam ubio, postavili su ga ispred ulaza u zatvor. Mi smo ga svi morali ić’ gledat. Da nas zastraše kako ćemo svi proć’ ako pomažemo križare. Delko je bio položen na koso, na stranicu od kola. Ja sam prišla sa strane. To nije bio Delko jer nije imao fleku na pleću! ! Lice mu je bilo iznakaženo, criva napol izvaljena. Partizani su u Kosinju tada ubili 5-6 križara i uzeli jedan leš da nam pokažu tobože Delka. Od nekih sam Kosinjana posli čula da je Delko Bogdanić tamo poginuo, da se ubio bombom. Ti su križari pobacani u jednu jamu i zatrpani kamenjem. Ovaj što su ga nama pokazivali sigurno nije bio Delko! A onda su nakon dva dama taj leš bacili u jednu jamu u šumi Jasikovac kod Gospića.
Razgovarao Marin Smolčić
