Nakon što su se zadnjih godina lovu na puhove žestoko usprotivili mnogi dušebrižnici iz nevladinih udruga, sve nam je teže naći sugovornika koji o tome uopće želi razgovarati. Razgovori obično teku u stilu „nemaj me ništa pitati, ne slikaj me“!
Naš sugovornik bavi se lovom puhova zamalo cijeloga života. Osim za prehranu od puha se dobiva dragocjena i ljekovita mast. Pitamo sugovornika kakva je bila protekla lovna sezona na puhove.
-Kakva sezona? Pa puhova skoro nije niti bilo. K’o da ih je vrag odnio. Ulovio sam ih svega nekoliko i bili su mršavi. Skoro bez masti. Nije to samo kod nas tako loše. Bio sam s lovcima iz Gorskog kotara. I tamo je bilo loše. Slabo su rodili bukvica i grab pa su se puhovi loše hranili i manje razmnožavali. Sada su nam propisali i nove zamke da se u njih ne mogu uloviti mladi puhovi. Nešto se događa s puhovima u prirodi, ali ni’ko ne zna što. Nije tome kriv lov jer su puhovi nestali i tamo di lovci vrlo rijetko dolaze. Male su to životinje pa se za njih ni’ko ni ne brine. Je li bolest ili im smeta promjena klime, ‘ko će ga znati, jada nam se naš sugovornik.
Struka je sve ovo uzela u obzir. Neki znalci tvrde kako su zime postale kraće i blaže pa puhovi više ne spavaju pravi zimski san kao inače. Ranije se probude pa kako nema hrane tada brzo ugibaju. Oko malog i naoko beznačajnog puha ipak treba „dizati prašinu“ jer je prevažan u hranidbenom lancu. Drastično smanjivanje njihove populacije loše će se odraziti i na brojnost svih predatora, letećih i četveronožnih. Iz vremena kada je puhova bilo na pretek u našim šumama ostala je samo pjesma:“Tvrdo je drvo bukovo, slasno je meso puhovo“!
L.O.
